Постоји прошлост. Постоји будућност. Две огромне громаде. Сасвим је јасно да никад не улазимо ни у прошлост ни у будућност...Будућност за нас постоји само као намера, а прошлост као сећање. Пошто стрелица времена има само један, непроменљив смер, не сећамо се будућности, нити се бацамо у прошлост да бисмо правили планове. Прошлост нас гура напред, будућност чека иза окуке.
(Жан д`Ормесон)
Пола века успомена... (PDF)
На левој обали Дунава, а 50 км низводно од Београда, насупрот Смедереву, налази се Ковин - са око 15 000 становника. Ковин је општинско место у Јужном Банату (Војводини) и обухвата десет места. Близина реке Дунава и Делиблатске пешчаре чини га атрактивним несељем , а од Ковина ка северу почиње питома Банатска равница. Има изванредан географски положај – чини раскрсницу путева, јер ако кренете из Ковина, пред вама је и Београд, и Вршац, и Панчево, и Смедерво, Зрењанин, Крагујевац...
Прво забележено име Ковина - Castrum Keve датира из 895. године, када је означено као средњовековно утврђење. Бројни докази, међутим, говоре да је насеље знатно старије. У Центру за културу чувају се бројни предмети који су идентификовани као производ римске културе. По свему судећи, ни Римљани овде нису били први становници. Извесно је да су у млађе камено доба постојала насеља.
Долазећи са југа у јужно-угарске крајеве, Срби су понели са собом и своју особену српско-византијску кутуру и ћириловску писменост. Без школа, она се није могла дуго одржати. После Велике сеобе 1690.године, чињени су покушаји за оснивање школа у Банату - 1698. и 1706. године. Некада су училишта (стари српски назив за школу) била поред цркава или манастира. На крајњем југу ове регије, у Ковину, школство је везано за име свештеника Пане, који је у периоду од 1695. до 1705. године подучавао писмености неколицину ђака.
Ковин - некад
У самом Ковину школа се помиње још 1776.године у попису школа. Тадашњи учитељ био је Арсеније Милошевић, ђакон, касније свештеник. Након протеривања Турака 1788. године, у попису зграда помињу се две школске зграде – српско-православна и немачко-католичка. У српској школи у то време учитељ је био Павле Јосиповић из Руме. Али, када говоримо о целој општини, враћамо се у 1772.годину, када је основана баваништанска основна школа.
Трагови ковинског школства сежу, као што видимо, у далеку прошлост. И ми смо део тог двовековног мозаика просвећивања и образовања, и у њему имамо своје место.
Прва генерација Гимназије "Бранко Радичевић"
Кажу да је почетак увек тежак... о каквом год да је реч. Тако је било и са нашом школом. Требало је убедити људе да и овако малом месту треба гимназија. Многи су се питали шта ће једном малом месту гимназија. Најчешће се могао чути одговор: Да би једно место постало град - мора имати гимназију. Ипак, о утицају наше школе на средину, можда најбоље сведоче речи Данице Анђелков, професора енглеског језика:
Са отварањем Гимназије, Ковин добија своје прве интелектуалце, а Гимназија постаје расадник културе, духовности, уметности и свега лепог и напредног.
Како су се низале једна за другом године, па и деценије, испуњене резултатима и признањима, потврђивало се да је Ковину, ипак, потребна Гимназија, каква јесте и каква ће остати - достојанствена, поносна и призната. Можда није било лако створити гимназију на овом простору, али је општепознато да је у животу далеко теже сачувати нешто што смо већ стекли. Стуб сваког друштва чини, између осталог, образовање. Наша школа траје већ пола века. На стотине ђака је бојажљиво закорачило у зграду наше школе, питајући се шта их чека у наставку школовања. Та мисао би за кратко време нестала, и та иста деца већ су постала млади људи, матуранти спреми да се отисну у свет одраслих. А затим, како би године прошле, сећали су се са носталгијом безбрижних дана које су провели у школи која је за њих била други дом, место где су стицала пријатељства за цео живот, где су настајале прве симпатије, љубави... То је било место где су стасавали у људе, вредне, поштене, моралне и на којем су имали праве узоре, своје професоре – од којих су упијали бројна знања, и који су их учили шта је живот и шта значи бити – човек.
Школа је основана решењем Скупштине општине Ковин, 25.марта 1964.године под именом Гимназија Бранко Радичевић. У почетку, школа је била смештена у згради пољопривредне школе. Имала је друштвено-језички и природноматематички смер. Први директор школе био је Душан Анђелков. 18.марта 1972. године, донето је решење да се школа пресели у нову школску зграду. Од 1976. до 1986. године, школа престаје да буде класична гимназија, и наставља са радом као школа општег и усмереног образовања - спроводила је програм заједничке основе средњег образовања и усмереног образовања ( правни техничар, организатор културних активности, сарадник у природним наукама, математичко програмерски сарадник). Од 1986. до 1989. године била је школа општег типа са програмерским смером и смером сарадник у природним наукама. Од школске 1989/1990.године поново постаје гимназија општег типа; а од школске 2002/2003.године, поред општег смера, настава обухвата и друштвенојезички и природноматематички смер. Мешовита – гимназија и економска школа постала је 27.децембра 2004. године. Од школске 2005/2006.године у школи постоје следећи смерови: друштвено-језички и општи смер гимназије и смер економског техничара. Од 2009/2010. године уводи се и смер финансијског техничара. А 2013/2014. године, уместо финансијског, уводи се нови и ученицима атрактивнији смер – пословни администратор.
Амбиција наше мале средине и њених челника дужи низ година била је да се оснује школа која ће да прошири и продуби знања из природних и друштвених наука, и која би припремила ученике за даље школовање. Било је у то време много ентузијазма, добре воље, нешто мало средстава, неколико професора – и одељења ученика били су довољни да започне историја наше школе.Тако смо пре пола века постали васпитно-образовна институција, која има једнинствене циљеве и задатке, а на нама је било да их остварујемо, претварајући сваку реч у дело.
Пратећи даље потребе наше школе, одговарајући просветни органи Покрајине и Општине именују за првог в.д. директора Анђелков Душана, професора из Ковина, први Школски одбор и доносе решење о почетку рада Гимназије Бранко Радичевић, која ће радити у поподневној смени у згради Пољопривредне школе, у постојећим условима, који ће се у ходу побољшавати.
Школски одбор гимназије одржан је 30.јуна 1964.године. СО Ковин на седници Општинског већа и Већа радних заједница одржаној 29.јуна 1964. године, донела је решење, на основу закључка Скупштине и члана 201и 210 ЗУП-а – председник општине издао је решење о именовању чланова Школског одбора Гимназије Бранко Радичевић у Ковину. На основу тог решења број 016219 / 1-64, за чланове Школског одбора именују се: Марковић Крста, који је једногласно изабран за председника Школског одбора; затим Предчи Љубинко,Тичерић Споменка, Николић Дара, др Журжован Зорица. Милијановић Бора, Вуковић Мита; члан је и директор школе по свом положају, два професора Гимназије, као и један ученик.
На почетку су одлучивало о бројним важним питањима, те су, на пример - дата овлашћена директору за располагањем имовином школе; на седници се одређивало колика ће бити плата директору; усваја се финансијски план; доносе се акти о систематизацији радних места; бира се председник Савета школе.
И тако су 1. септембра 1964. године кренула у гимназију два одељења и неколико професора, предвођени директором Душаном Анђелковим. Били су жељни да се докажу и да покажу да је било оправдано настојање свих оних људи добре воље, који су себе уградили у темеље ове школе.
Јуна исте године био је одржан конкурс за пријем ученика у гимназију, на којем је учествовало 103, а примљен је 81 ученик. Било је накнадних захтева ученика да буду примљени у школу, али су морали да буду одбијени јер је школа већ била оптерећена прекобројним ученицима. У том времену, када се знао и поштовао систем вредности, није било лако уписати школу, а поготово не гимназију.Одељењске старешине прва два одељења били су Станковић Данило, професор српског језика и књижевности и Срдић Милутин, професор математике. До почетка школске године обезбеђена су учила, стручан наставни кадар, кабинети су оспособљени за наставу. Нова зграда Пољопривредне школе имала је, осим саме за физичко васпитање, довољно просторија да одговори новим захтевима, али и људе који су у њој радили и који су са колективом новостворене школе остварили изузетну сарадњу, обележили време рада под истим кровом несебичном помоћи када је реч о потребама школе и међусобним дружењем.
Зграда Пољопривредне школе у којој се настава одвијала
у послеподневној смени, али и суботом
Први просветни радници били су: Данило Станковић, професор српског језика и књижевности, Милутин Срдић - професор математике, Даница Анђелков - професор српског језика и књижевности. Њима су се касније придружили: Мирко Крецуљ - професор техничког образовања, Драгослава Лаверда - професор латинског језика, Божидар Рашковић-професор математике, Љиљана Димитријевић - професор географије, Младен Лекић - професор физичког васпитања, Никола Јелић - професор одбране и заштите, Ђорђе Бергер - професор биологије... - а све њих предводио је, најпре вршилац дужности, а затим и директор Душан Анђелков - Душа, професор историје.
Први стални радници гимназије: Дача, Лата, Душа, Данчика и Мирко
Професори су желели да од ђака који су се нашли пред њима науче како да иду кроз живот, како да остану људи, пре свега, али и да им пренесу знања која су неопходна и предуслов да би оствариливали своје снове даље у животу. Реалност је била другачија – а почетак тежак, и за ученике и за професоре, јер је на полугодишту било доста слабих оцена. Одељењске старешине су сматрале да одређени ученици имају мало предзнања из основне школе, поготово тамо где предмет није стручно заступљен. И ово би било налик бројним причама са којима се сусрећемо у садашњем времену, да није једне значајне разлике – ученици су желели да науче, њихови родитељи су били за то да њихова деца морају да се помуче, да изуче школе, јер су били свесни колики је значај образовања и која све врата сутра могу да буду отворена за њихову децу. Упорност и стрпљење професора, подршка родитеља и труд ђака – за последицу су имали резултате хвале вредне.
Са завршетком наставне године, био је објављен конкурс за директора гимназије. Јавило се два кандидата: Нешовић Милован, директор гимназије Јован Јовановић Змај у Оџацима и Анђелков Душан, в.д. директора наше школе. Мада су оба кандидата испуњавала услове, Савет школе је већао и сматрао да преимућство има Анђелков Душан у односу на другог кандидата, јер већ врши дужности директора у овој школи - доноси се одлука да се Анђелков Душан постави за директора школе. Решење о постављењу доноси Савет школе и то - 1.јуна 1965.године.
Уписани су нови ђаци за предстојећу школску годину. У новој 1965/1966. години, ученици сада већ другог разреда, деле се на смерове – друштвени, чији одељењски старешина остаје Станковић Данило, и природноматематички на челу са професорком латинског језика, Лаверда Драгославом.
У првим данима и годинама рада школе обављали су се они задаци који постоје и данас, попут усвајања Статута школе, донет је Правилник о животу и раду гимназије, формира се рад секција, одржавају се Наставничка већа, дружења, планирају се и организују екскурзије, међу којима је прва била одлазак на Стражилово, где заувек почива песник по којем наша школа и носи име...
Са екскурзије на Стражилову 1967. године
На седници Наставничког већа одржаној марта 1968.године износе се предлози поводом прославе Дана школе, који је имао посебан значај јер је дошао час да се испрати и прва генерација ђака. Одлучено је да се одржи свечана Академија, да се организује приредба; да се осмисли спортски програм који би обухватао такмичења са Пољопривредном школом; вече забавног карактера присутне би својом музиком увеселили Селтсмени и Ђукси. Требало је одштампати позивнице, обавестити грађанство о прослави, и наравно, позвати госте – представнике основних школа, друштвено-политичких организација, чланове колектива Пољопривредне школе.
Селтсмени
Прослављен је један од важнијих рођендана наше школе, а прва генерација завршила је гимназију школске 1967/1968.године. Организује се и прослава матурске вечери – банкет, музика, велика свечаност.. . Били су позвани чланови нашег колектива са породицом, као и Пољопривредне школе са породицом, и чланови Савета школе - стари и нови. Школску годину завршава осам одељења – у свакој години било их је по два. Оба разреда прве године имала су по 38 ученика, друге по 24 и 35, треће 36 и 35, а у завршној години било је 27 и 33 ученика. Након прослеве Дана школе и матуре,још један важан догађај обележио је пролеће 1968.године – екскурзија за ученике треће године. За разлику од новијих времена, није се ишло у иностранство. Обилазили су се крајеви наше земље, која се тада звала СФРЈ и која се простирала од Вардара па до Триглава, како и песма каже; земље чији је главни град, Београд, својевремено био проглашен за један од најбезбеднијих градова на свету, земље која одавно више не постоји и за коју ове млађе генерације сазнају из причања својих родитеља, бака и дека,углавном. Тадашњи ђаци своје седмодневно путовање започели су из Ковина, преко Београда, па све до Љубљане. Затим их је пут водио на Бледско језеро, до Постојне, па до Ријеке; да би преко Загреба стигли до Београда и најзад, у Ковин.
У наредну школску годину 1968/1969. уписано је 88 ученика у јуну. Септембра 1968.године Савет школе је одлучио да сходно Правилнику о увођењу другог станог језика у друштвени смер уведе два стана језика, и то: енглески и француски, по 3 часа недељно, а дотле први страни језик- руски, седмично ће се учити не четири, већ три часа.
Душан Анђелков је 1.јула 1969.године поново, једногласно, изабран за директора. Школске 1969/1970.године потврђена је одлука о упису 96 ученика - у три одељења првог разреда. Било је предлога да се ученици друге године, дотле распоређени у два одељења, распореде у три, али у датом тренутку није било услова да се то реализује.